Recenzija: Altered Carbon — Netflixov cyberpunk pun nasilja i seksa

Netflix definitivno predvodi tržište kada su u pitanju serije, s obzirom da cele sezone izbacuju u jednom danu, pa ljudi odmah žure da ih pogledaju. Ali to donosi i neke negativne strane, jer kada pratimo seriju iz nedelje u nedelju, imamo utisak da živimo sa tim likovima i deo smo njihovog sveta. Takođe, svako će gledati različitim tempom, pa je teško voditi diskusiju o radnji kada je neko epizodu ispred ili iza vas, i često deluje da se o njihovim serijama priča kratko dok ne izbace nešto novo. Netflix se trudi da ima seriju za svakoga i da potrefe svaku demografiju, pa ponekad deluje kao da ih fabrički “štancuju”. Ovaj put je red došao na SF seriju, pa smo dobili Altered Carbon.

Radnja je smeštena u svet iz budućnosti 2384. godine, kada su ljudi osvojili druge planete i omogućeno im je da produže životni vek, ubacujući svoje uspomene u druga, veštačka tela, koja nazivaju Sleeves. Takeshi Kovacs je elitni vojnik, i deo grupe pobunjenika, koji žele da zaustave to, jer je samo najbogatijima članovima društva omogućeno prebacivanje u kvalitetna veštačka tela. Priča počinje kada Takeshi bude ubijen, i ubacuju ga u telo umrlog policajca (Joel Kinnaman), na zahtev neverovatno bogatog Laurensa Bancrofta (James Purefoy). Naime, neko je ubio Bancrofta, ali on ima rezervne kopije svojih memorija i veštačka tela, i ipak želi da otkrije ko je iza toga. Da li je to njegova žena Miriam, sin Isaac, ili neko od brojnih (ne)prijatelja? Takeshiju nevoljno pomaže detektivka Kristin Ortega (Martha Higareda), bivša devojka policajca u čijem se telu Takeshi nalazi. Uz to, Takeshi ima flešbekove na umrle pripadnike svoje pobunjeničke grupe, među kojima su mu ljubavnica i vođa Quell (Renee Elise Goldsberry) i sestra Reileen (Dichen Laichman).

Rađen po trilogiji romana Richarda K. Morgana, ništa što vidimo u Altered Carbon nije naročito originalno – radnja sa veštačkim telima i ubacivanjem uspomena u njih podseća na Ghost In the Shell, a distopijski prikaz budućnosti gde imamo letelice koje kruže kroz neonom osvetljen hologramski grad je kao iz Blade Runnera. Ipak, kroz 10 epizoda misterija priče solidno teče i utisak noir atmosfere, pune nasilja i seksa, nas tera da gledamo dalje.

Nažalost, slično nije sa Netflixovim novim filmom Mute. Scenarista i režiser je Duncan Jones je dugo želeo da snimi ovaj film, ali filmu prosto nešto nedostaje. Glavni lik je Leo (Alexander Skarsgard), koji je odrastao kao Amiš i u detinjstvu izgubio glasne žice u nesreći sa propelerom broda. Kada njegova devojka Naadirah nestane, on kreće u potragu tajanstvenim svetom podzemlja futurističkog Berlina. Tu su i dva hirurga koji rade za mafiju, Cactus Bill (Paul Rudd) i Duck (Justin Theroux), čija nam povezanost sa glavnom radnjom u početku nije jasna. Iako traje samo dva sata, priča deluje razvučeno i ne naročito zanimljivo. Futuristički Berlin je inspirisan muzikom Davida Bowiea (ocem Duncana Jonesa), ali efekti nisu ni blizu onima iz Altered Carbon.

Dakle, sa Netflixa smo ove godine dobili SF cyberpunk neo-noir seriju i film sa Šveđanima u glavnim ulogama, s tim što jedan uspeva u onome što želi da prikaže, a drugi ne. Uz loše kritike koje je pokupio za svoje prethodne originalne filmove poput Death Note, Bright i The Cloverfield Paradox, deluje da je za Netflix bolje da se posveti serijama gde priča ima više prostora da se razradi, a iovako ih gledamo u kratkom vremenskom periodu jer nam daju celu sezonu odjednom.