Često se među komentarima recenzija na Serijali može pročitati mišljenje čitalaca kako neku seriju, odnosno uglavnom pilot, ne možemo odmah oceniti ocenom od 1 do 10 (iako je ocena prilično nebitna, ukoliko je uzmemo van konteksta same recenzije) jer o seriji ne možemo suditi po jednoj epizodi.
I donekle je to istina. Neke serije imaju sjajne pilote, pa postanu loše; neke imaju loš pilot ili čak prvu sezonu, pa se poprave; a neke nakon odlične čitave prve sezone dožive “sophomore slump”, pa izgube ono što ih je činilo posebnim.
Sophomore slump je termin sličan jumping the shark, gde nekada dobra serija izgubi na svom kvalitetu, sem što se kod sophomore slumpa to dešava već nakon prve sezone, koja je uglavnom bila prihvaćena kao odlična.
Ako posmatramo serije kao nešto više od toga da se preko reklama prodaju proizvodi (ili ako pričamo van network televizije, dobiju pretplatnici), i shvatimo savremenu televiziju kao vid umetnosti, ona će kod svakog izazvati različite reakcije: ono što je za nekoga smeće je nečiji guilty pleasure, a “najbolja serija IKADA!!1” jednoj osobi može biti pretenciozna dosada drugoj.
S obzirom da je sadržaja zaista previše, pa i mi TV manijaci koji gledaju više serija nego prosečni gledalac ne mogu da pohvataju sve aktuelne serije (a da i ne govorimo o završenim serijama koje ćete redovno videti na listama najboljih a još ih niste pogledali – takozvana TV lektira), kriterijum za to šta ćete izbaciti iz svog nedeljnog sadržaja mora biti veći nego ikada.
Sam format televizijske serije je takav da se konstantno menja i evoluira, i koliko god voleli dobru raspravu na temu da li je bolja serija ili knjiga po kojoj je rađena, ili da li su serije novi filmovi – serije ne možemo porediti sa knjigom ili filmom. Jer knjigu i film dobijamo kao završen proizvod, gde imamo jasan početak, sredinu i kraj. Serije po samoj svojoj prirodi služe da se snimaju dok god postoji publika koja će ih gledati.
Pomalo se to menja sa metodom koju je popularizovao Netflix i binge gledanje serija, gde dobijamo celu sezonu u jednom danu. Ali i kada pogledate celu izbačenu sezonu za vikend, opet morate čekati na sledeću za godinu dana. I tu dolazimo do sophomore slump fenomena, gde prošlogodišnji novi hit prihvaćen od publike i kritičara odjednom postaje ovogodišnja internetska vreća za udaranje.
Uzmimo primer dve najpopularnije serije u ovo doba prošle godine: UnREAL i Mr. Robot su dominirale letnjom sezonom 2015. Sigurno ukoliko pogledate bilo koju listu najboljih serija te godine ili pojedinačne liste Serijale naći ćete ih na većini. Godinu dana kasnije, ukoliko na pretraživaču ukucate Sophomore slump i naziv neke od te dve serije, dobićete gomilu rezultata.
Pošto se druga sezona UnREAL tek završila, a Mr. Robot i dalje traje, klonićemo se spoilera aktuelnih sezona, i govoriti samo u generalnim crtama. Šta je tu odjednom pošlo toliko loše? Da li su te serije zaista se pogoršale u roku od par epizoda ili su same izgubile na svojom novitetu?
Kad su se pojavile, za UnREAL i Mr. Robot niko nije pretpostavljao da će biti kvalitetna televizija. Serije sa kanala “za žene” kao Lifetime i bezličnih procedurala poput USA Network nemaju baš taj pedigre kao nova serija koju najavi HBO, Netflix, AMC, FX ili Showtime. Ipak sve su iznenadile upravo svojom jedinstvenom vizijom. Zabavna i inteligentna drama o mahinacijama iza-kamera reality showova o traženju “prave” ljubavi i hakerski psihološki triler su bile serije momenta – pop kultura i showbusiness nikada nisu bile bitnija tema kao danas, a da ne pričamo o tome koliko je internet važan trenutno i strah od čuvanja naše privatnosti i bezbednosti od anonimnih hakera i terorista koji joj prete.
Ali u svojoj drugoj sezoni, UnREAL je želeo da se pored svoje osnovne premise pozabavi i temom seksizma u showbusinessu, rasizma, policijske brutalnosti i još gomilom toga. To ne bi bilo loše jer je ambicioznost uvek dobra, ali deluje da su preterali sa gomilom podzapleta, novih nerazrađenih likova i izgubili fokus sa glavnih likova koje smo zavoleli u prvoj sezoni. Mr. Robot je nakon rešenja misterije o Mister Robotu i rušenja Evil Corpa zapao u rutinu i već viđene situacije, koje ni neobični potezi kamerom i Eliotova nekada zanimljiva, a sada sve više zamarajuća, naracija ne mogu da sakriju.
Možda je problem samo u tome da više nisu nove. Dok su prošle godine UnREAL i Mr. Robot uživale u hvaljenosti prvih sezona, jedna druga serija je imala svoj sophmore slump. True Detective je bio za neke najveće razočarenje prošle godine, prateći veliki uspeh svoje prve sezone iz 2014, toliko da je budućnost serije i trenutno neizvesna. S druge strane, krimi-antologija koja je krenula u isto vreme kad i True Detective, Fargo je imala još hvaljeniju drugu sezonu od prve.
Proces nastajanja jedne serije od ideje, do prodavanje te ideje mreži, snimanja pilota, pa ako on dobro prođe prve sezone, i zatim svake sledeće je neverovatno komplikovan. Imamo gomilu odličnih serija koje ostaju neotkrivene jer je teško izboriti se među velikom konkurencijom, pa smo spremni da odbacimo seriju na prvi znak gubljenja kreativne iskre. U odličnoj knjizi o seriji Seinfeld, “Seinfeldia” autorica Jennifer Armstrong govori kako bi takva serija koja se danas smatra jednom od najboljih komedija bila odmah otkazana zbog slabe gledanosti i negativnih do mlakih recenzija u prve dve sezone.
Druga sezona je upravo možda i najbitnija za serije. Mnoge će baš tada otkriti šta funkcioniše, iskoristiti talente svojih glumaca da još bolje razvije likove i produbi mitologiju serije. O mnogima ćemo doneti odluku da li gledamo dalje samo na osnovu pilota. Nekad je prva sezona koja bude prihvaćena kao odlična samo stvar faktora sreće, i u drugoj sezoni vidimo da serija nema potencijal za dalje trajanje. Najpoznatiji primer jeste Twin Peaks, koji je bio najgledanija serija kada se pojavio da bi već sledeće godine bio otkazan. Ipak njegov uticaj u prvoj sezoni je bio toliko veliki da se posle 25. godina vraća na male ekrane 2017. godine.
Slično se dogodilo velikom prošlogodišnjem hitu Empire, koji je imao masovnu gledanost koja se smanjivala sve više u drugoj sezoni, kada je publika shvatila da nije ništa više od skupe sapunice sa povremeno dobrim pesmama. Homeland od pre par godina je u prvoj sezoni dominirao na dodelama nagrada, i da je završen nakon toga sa prvobitnim planom da ubije Brodyja u finalu, mogao bi da stoji rame uz rame sa serijama prihvaćenim kao najboljim ikada. Ovako je postao parodija samog sebe, što se često dešava sa popularnim serijama, kada u dramama ulozi moraju da postaju sve veći i veći pa izgube svaki smisao, ili u komedijama gde likovi postanu karikaturalne verzije sebe.
Da li to znači da bi trebalo da otpišemo UnREAL i Mr. Robot zauvek? Naravno da ne, gledaćemo njihove treće sezone, jer postoji gomila serija koje su se izvukle iz “sophomore slump” faze. Jedan od najboljih primera jeste Friday Night Lights. Prva sezona koja je bila jednostavna sportsko-porodična drama je u drugoj sezoni ubacila silovanje, ubistvo i razne zaplete koji bi više odgovarali nekoj sapunici. Treća sezona se vratila na kurs, i usledile su odlične četvrta i peta sezona.
Neće se svako složiti sa ovim, i sigurno ima onih koji i dalje uživaju u nabrojanim serijama. Sad kad svako može da iskaže svoje mišljenje preko interneta (yours truly, mi nazovi-kritičari sa Serijale), nikada nije bilo jednostavnije da bilo šta ocenimo samo kao dobro ili loše, ili poput gladijatorskih igri, nečemu ćemo dati “palac gore” ili “palac dole”, a sredine nema. Slično epizodi South Parka kada njeni fanovi obrazlože da žele da žrtvuju Britney Spears jer publika najviše voli da uzdigne nekog, a zatim ga uništi, preveliki hype može da bude i blagoslov, ali i prokletstvo za neku novu seriju.
Poenta je samo da nastavite da gledate serije koje vam donose zadovoljstvo, a zašto bi gubili vreme na nešto što je izgubilo svoju nekadašnju čar? Prošlogodišnja IT serija je ovogodišnja SHIT serija, ali nema veze. Uvek su tu nove serije. Dok god ih ne snađe sophomore slump.
