Recenzija: Transparent je transformacijska, provokativna televizija

Transparent predstavlja još jednu u nizu novih inovativnih serija. Manje zbog internetske platforme emitovanja — nakon Netflixa, i Amazon u jednoj od svojih prvih vlastitih produkcija daje gledaocima izbor žele li, kada i koliko epizoda pogledati, zbog miješanja dramskog i humorističnog žanra u trideset minuta. Međutim, ova serija je pre svega inovativna zbog sadržine, načina na koji tematizuje problem roda i njegovu nijansiranost.

We’re just a bunch of bodies.
We’re just bodies, and some of us have a penis.
(8. epizoda, 25. minut)

Okosnicu radnje čini Mort Pfefferman (sjajni Jeffrey Tambor) koji sa 68 godina porodici objavljuje svoj (trans)rodni identitet, identitet Maure Pfefferman. Serija prati Maurin dalji razvoj i adaptaciju njene porodice i društva na njen novi identitet, koji u stvari nije nov, nego je samo konačno nesputano osvešćen i javno iskazan. Čini se da ovaj identitet najviše pogađa Maurinu decu (Sarah, Josh i Ali Pfefferman). Rodna uloga oca se najednom menja, i to iz korena. On napušta svoje mesto patrijarha porodice i njegovoj deci ovo predstavlja veći napor u prilagođavanju nego njemu.

Između ostalog, tu je pitanje koju ličnu zamenicu koristiti (on ili ona?) i kako uopšte oslovljavati oca – da li on sada postaje majka? Najmlađa ćerka, Ali, nudi delimično rešenje ovog problema u četvrtoj epizodi, sastavljanjem kovanice “moppa” (kombinacija reči “momma” i “poppa”). Za razliku od Maurine dece, njena bivša žena, Shelly Pfefferman, ima manje problema da se navikne na novonastalu situaciju, budući da je delimično svesna Maurinog pravog identiteta.

Sa Maurinim samootkrivanjem upoznajemo se u tri stadijuma. Mort krajem osamdesetih godina počinje da se oblači kao žena, a početkom devedesetih posećuje kamp za cross-dressere tj. transvestite, gde se verovatno prvi put u životu oseća slobodno i prihvaćeno. Međutim, upravo u tom kampu Mort shvata da je on zapravo Maura. Njemu više nije dovoljno da se oblači kao žena, potrebno mu je da beskompromisno postoji kao žena, budući da shvata da on jeste žena, a ne samo muškarac koji se tako oblači.

Ova situacija unekoliko postaje jasnija ako se ima u vidu razlikovanje kategorija pola i roda – pol je, uslovno rečeno, spoljašnja, biološka kategorija, i odnosi se na polne, anatomske karakteristike pojedinca, na ono što drugi mogu da opaze; rod je, uslovno rečeno, unutrašnja, subjektivna kategorija i predstavlja način na koji pojedinac sebe oseća i kako sebe doživljava iznutra, nezavisno od anatomskih odlika, što ne mora biti vidljivo drugim ljudima. To u suštini znači da se rod neke osobe ne mora poklapati sa njenim polom, kao što je slučaj sa Maurom Pfefferman.

Iako Maura Pfefferman smatra da je došao pravi trenutak da se autuje kao trans žena, to nikako ne znači da neće naići na otpor u heteronormativnoj okolini, pa čak i u vlastitoj porodici. Ovakav vid odbijanja, ili nemogućnosti prihvatanja onog što je drugačije, predočava nam se postepeno. Maura nailazi na neprihvatanje najčešće u susretu sa muškarcima, koje se najbolje očituje u reakciji Maurinog bivšeg kolege u petoj epizodi.

U skladu sa tim, Mauri je lakše da se autuje svojim ćerkama, nego svom sinu. Josh Pfefferman (Jay Duplass) poslednji saznaje za transrodnost svog oca, tek u petoj epizodi, i to ne direktno od njega, nego od Ali (Gaby Hoffmann). Time se implicira sveprisutna dominacija maskulinog principa, odnosno sukob femininog i maskulinog, koji će kasnije nastaviti da se pojačava.

Ovaj sukob je najočigledniji u sceni večere na kraju šeste epizode. Len Novak (Rob Huebel), muž najstarije sestre Sare (Amy Landecker), upada na večeru Pfeffermanovih. On u toj sceni, budući jedini muškarac (njegov sin se ne računa jer je još dete, odnosno nije dostigao polnu zrelost), simbolizuje patrijarhalni poredak i iz njegovog zgražavanja nad Maurom i njenom prijateljicom Davinom, a potom i iz artikulisanog nerazumevanja, može se iščitati i zgražavanje i nerazumevanje čitavog patrijarhalnog društva. Len u jednom trenutku čak poteže nož, što ilustruje nasilnu komponentu koja patrijarhatu uopšte nije strana. Ali za razliku od patrijarhata, Len se ipak ne okreće nasilju. Čin potezanja noža je samo odraz Lenovog očaja, odnosno nezadovoljstva zbog raskida sa Sarom.

Nadređenost maskulinog, a podređenost femininog, duhovito se izokreće u sceni kada Maurina prijateljica Marcy, koja je zapravo transvestit (Bradley Whitford), razgovara sa svojim sinom preko telefona u osmoj epizodi, i govori mu da treba da očvrsne, da se ponaša kao muškarac. Ironično je što Marcy to govori dok je obučena u haljinu, sa sve perikom i šminkom. Marcynim izgledom se zapravo podriva ono što ona govori sinu.

Ali ova gorko-slatka scena podrivanja maskulinog predstavlja izolovan slučaj subverzije. Uvreženo mišljenje koje vlada u transvestitskoj zajednici, u kampu u kome se nalaze Maura i Marcy, neosporno potvrđuje dominaciju maskulinog, koja je u uskoj vezi sa patrijarhalnim poretkom. U osmoj epizodi, transvestiti sa kojima se Maura druži u kampu, uključujući i Marcy, jednoglasno tvrde da transvestite i transrodne osobe ne treba trpati u isti koš. Zatim ističu kako su transvestiti samo muškarci u suknjama. Dakle, oni ne poriču da vole da oblače žensku odeću, ali insistiraju na tome da su i dalje muškarci, za razliku od transrodnih osoba (“We are cross-dressers, but we’re still men.”).

Ovim nipodaštavanjem transrodnih osoba, čak i unutar zajednice koja bi trebalo da bude tolerantna, ili bar tolerantnija, samo se naglašava svemoć patrijarhata koji je uspeo da ostavi svoj trag čak i u kampu za transvestite. Kao i u slučaju sa Lenom, i ovde je prisutan nasilni momenat – Maurini poznanici transvestiti oterali su izvesnu Ramonu iz kampa kada je započela proces primanja estrogena. Mauru rastužuju transmizoginija (mizoginija usmerena ka trans ženama) i transfobija transvestitskog kampa (koja zvuči pomalo paradoksalno), i to je trenutak kada počinje da samoosvešćuje vlastitu transrodnost.

Jeffrey Tambor je u gostovanju kod Setha Meyersa (Late Night with Seth Meyers) insistirao na tome da je ovo serija o običnoj porodici, o tome šta se desi kada jedan član porodice odluči da se promeni (na bilo koji način), i kako to utiče na njega, ali pre svega i na ostatak porodice. U tom smislu, zaista se mora priznati da su najautentičnije one scene koje prikazuju interakciju između dece Pfeffermanovih.

Hemija među glumcima je više nego prisutna, i oni uistinu verno prenose atmosferu odnosa braće i sestara. Međutim, nisu svi porodični članovi jednako zastupljeni. Na matrijarha porodice, Shelly Pfefferman (Judith Light), ne stavlja se dovoljan akcenat kao na ostale likove. Jedan od razloga može biti to što je ona jedina u porodici koja ne preispituje nijedan lični aspekt osim braka, odnosno ona je jedina koja, bar naizgled, nema problema u razumevanju svog roda i/ili svoje seksualnosti. Stoga je upoznajemo u glavnom kroz odnose prema drugim likovima, koji su u odnosu na nju mnogo manje uravnoteženi i usklađeni sa svetom oko sebe.

U tom svetlu, njeni konflikti i problemi ispoljavaju se kroz unutrašnje sukobe drugih ljudi, pa tako ona pokušava da izađe na kraj sa teškoćama u braku, koje su posledica muževljevog rodnog identiteta i seksualnosti. Tačno je da se ovim odnosom donekle preispituje i Shellyna seksualnost (da li je ona spremna da prihvati takvog muža), ali polazišna tačka njihovog dramskog sukoba jeste upravo Mortova tj. Maurina situacija. Maura je u fokusu, a ne Shelly.

Čak i u Shellynom drugom braku, akcenat će biti na njenom obolelom mužu i na tome kako se ona nosi sa njegovom bolešću, a ne na njoj samoj. Čini se da njen lik nije dovoljno razrađen u poređenju sa ostalim likovima, ali ovo je možda samo previd scenarista (ili pak svesna namera autorke Jill Soloway), tako da treba sačekati drugu sezonu pre nego što se da konačan sud.

Nedovoljna razvijenost majčinog lika može se shvatiti kao jedan od malobrojnih nedostataka ove serije. Drugi nedostatak bila bi izlišnost, čak i neuverljiva klišetiziranost pojedinih zapleta, npr. promene u odnosu Ali i Syd (Carrie Brownstein), ili preokreta u Joshovom životu u poslednjoj epizodi, itd. Još jedan nedostatak predstavlja neujednačen način pripovedanja.

Tok radnje se ne predočava podrobno od početka do kraja: događaji su u nekim slučajevima predstavljeni fragmentarno, odnosno preskaču se određeni koraci u razvoju pojedinih situacija. Ovo se na nivou montaže ogleda u kratkim kadrovima koji se prebrzo smenjuju, a tiču se različitih niti radnje. Takav način montaže je prevashodno prisutan u početnim epizodama, a kasnije se gubi.

Primjerice, u drugoj epizodi su dešavanja sa Sarom, Joshom i Ali Pfefferman, koja se odvijaju zasebno jedno od drugog, predočena kratkim kadrovima koji se međusobno prepliću. Može se pretpostaviti, pa čak i tvrditi, da je taj segment epizode namerno montiran na taj način, odnosno da to nije slučajna greška koja se javila prilikom montaže, ali takođe, scene prikazane na takav način odaju utisak isprekidanosti i necelovitosti događaja. Što u nekim slučajevima može biti i dobra stvar.

Na primjer, dobro je što je veza između Sare Pfefferman i njene devojke Tammy (Melora Hardin) prikazana na preskok – ne vidimo detaljni razvoj njihovog odnosa, već njegove ključne momente. Čak i ako dolazi do nekih praznina prilikom takvog metoda prikazivanja, gledalac lako može da ih popuni. Time se sprečava razvodnjavanje radnje i redukcija emotivnih odnosa na nivo sapunice.

Ali sa druge strane, postoje i scene koje nisu dovoljno detaljne, a trebalo bi da budu, kao što je trenutak kada Maura objavljuje svoj rodni identitet Sari u drugoj epizodi. Maurina ispovest deluje zbrzano i nekako površno. Ovo je velika šteta jer je trebalo tretirati Maurinu specifičnu situaciju upravo suprotno, s obzirom da na televiziji do tog trenutka najverovatnije nikad nije bila prikazana transrodna osoba koja se autuje tek u svojim poznim šezdesetim godinama.

Maurino autovanje tom prilikom deluje veštački jer se svodi na nekoliko replika na nivou opšteg mesta, iz kojih se ne nazire autentična emocija zbog toga što nema dovoljno vremena da ona dođe do izražaja. Ovo je delimično posledica formata serije, odnosno vremenskog ograničenja svake epizode na 30 minuta, ali opet, užurbanost i nedovršenost mogu se tumačiti upravo kao intencija autorke Jill Soloway. U svakom slučaju, time što se autorkin pripovedački postupak može tumačiti ambivalentno, odnosno time što se u nekim slučajevima ne može sa sigurnošću ustanoviti autorkina namera, prilično se umanjuje utisak dobro promišljene naracije. U sledećoj sezoni ovo će se verovatno razjasniti.

Pre kraja valja se vratiti naslovu. Transparent aludira na transrodnog roditelja (“trans” + “parent”), ali istovremeno označava prozirnost, transparentnost. U ovoj seriji, međutim, ništa nije prozirno, transparentno, očigledno, već upravo suprotno. Ispod površine svakog lika krije se mnogo različitih aspekata ljudske ličnosti koji se ni ne mogu svi prikazati. Maura je samo najočigledniji primer ovoga, ali i njena deca predstavljaju višeslojne karaktere, čiji su slojevi često međusobno sukobljeni.

Svako od njih se sa očevom transrodnošću nosi na svoj način – Sarah ima veći problem da svojoj deci objasni šta se dešava nego sebi (čime se uspostavlja paralela sa samom Maurom), Josh se brine da će mu libido ostati ugrožen spoznajom da se njegov otac identifikuje kao žena, a Ali razmišlja o pohađanju rodnih studija. Uz to, svako od njih ima sopstvene probleme: Sarah prolazi kroz promene na ljubavnom planu, Josh pokušava da ostvari svoj očinski instinkt, dok se Ali, kao najneprilagođenija i najneuravnoteženija od svih (time i najzanimljivija), suočava sa izazovima sa svih strana. A rodno pitanje tiče se svih ovih aspekata.

Jasno je da se preispitivanje roda u Transparentu sprovodi ruku pod ruku sa preispitivanjem seksualnosti. I rod i seksualnost predstavljaju fluidne kategorije – Ali, koja se identifikuje kao strejt osoba, viđa se sa trans muškarcem (koji ima vaginu), Sarah oscilira između muža i nekadašnje devojke (sada potencijalne supruge), Maura je trans žena (sa penisom) koju privlače cis žene (ženske osobe čiji su pol i rod usklađeni), itd.

Ovo sve može delovati konfuzno i kao jedna velika zbrka, ali upravo zato što su i seksualnost i rod fluidne kategorije, one se ne mogu čvrsto obuhvatiti i ograničiti definicijama i binarnim opozicijama. Takve kategorije se otimaju zauzdavanju i etiketiranju, iako ovo drugo redovno pokušavaju oni koji se boje i/ili ne razumeju drugačije od sebe. Transparent ukazuje na teškoću izlaska na kraj sa metamorfnim temama kao što je shvatanje roda: iako sva tri Pfefferman deteta prihvataju svog oca tj. žele da ga prihvate, u isto vreme nailaze i na prepreke, ali sa druge strane, oni pokušavaju da razumeju njegovu poziciju tako što ujedno i sebe pokušavaju da lociraju u “koordinatnom sistemu konfuzije”.

Iz prvih deset epizoda je očigledno da to nije lako uraditi, čak se postavlja pitanje da li je tako nešto uopšte i moguće. Razumeti i racionalno objasniti život gotovo je jednako kompleksno kao i živeti ga. Ništa nije jednostavno, ništa nije transparentno. U tom smislu, jedino što treba biti lako i prosto jeste odluka o gledanju ove serije – ne časite ni časa!