Recenzija: Top of the Lake — Feministički Twin Peaks

Kao neko ko nije oduševljen filmovima Jane Campion (The Piano, The Portrait of a Lady), bila sam skeptična kada sam počela da gledam Top of the Lake. Ukratko, radi se o još jednoj detektivskoj seriji. Radnja je smeštena u fikcionalni novozelandski gradić Laketop i ovoga puta zajedno sa glavnom junakinjom, umesto za ubicom, tragamo za nestalom dvanaestogodišnjom devojčicom. Da li je u pitanju promena formata ili nešto drugo, tek ova mini-serija ostavlja veći utisak od gorepomenutih filmova.

Čini se da je format TV serije za Jane Campion bio dobra platforma za postavljanje tema koje su za nju od ključnog značaja i o kojima se ne govori olako na televiziji. Kako ovu mini-seriju neki nazivaju feminističkim Twin Peaksom, nije teško naslutiti o kojim je temama reč. Svet mini-serije Top of the Lake je svet u kome dvanaestogodišnje devojčice ostaju trudne usled silovanja, u kome ih očevi nazivaju droljama, kao i svet u kome muškarci fizički zlostavljaju svoje smrtno obolele supruge. I sve ovo je prikazano već u prvoj epizodi.

Ako uzmemo u obzir nasilje koje trpe žene u Laketopu, onda nas ni ne čudi što se neka vrsta zajednice koja se obrazovala u okolini grada i u kojoj žive samo žene zove Paradise. Pri tom i ova zajednica nije savršena, te je njen naziv ironičan. Nju čine žene koje su napustile svoje dotadašnje živote, živote u kojima su trpele zlostavljanje, kako fizičko, tako i psihičko. Ali one se ni u ovom “raju” ne osećaju kao svoje na svome, potrebno im je muško prisustvo. Odnosno, potreban im je suživot sa muškarcima koji će ih uvažavati i sa kojima će biti jednake, a ne život u kome će biti tretirane kao nečije vlasništvo.

Kritiku patrijarhata imali smo i u ovogodišnjoj britanskoj seriji The Fall. Međutim, dok tamošnja detektivka Stella Gibson (Gillian Anderson) predstavlja jednu figuru koja izaziva strahopoštovanje i koja svojom pojavom pleni sve pred sobom, ovdašnja detektivka Robin Griffin (Elisabeth Moss) ima poteškoće sa uspostavljanjem autoriteta. Simbolično je to što ona od prve epizode u okviru istrage traži različite odgovore od različitih muškaraca, kako od osumnjičenih, tako i od svojih kolega. S obzirom da time u njihovim očima ona vrši transgresiju, svi do jednog odbijaju da joj pruže tražene odgovore i/ili sugerišu da treba da prestane da postavlja pitanja. Svet u kome se Robin nalazi zaista jeste muški svet – možda i suviše muški – u kome ona kao žena mora da se izbori za svoje mesto, naročito zbog toga što se bavi poslom koji nije tipično “ženski”. Takođe, činjenica da se radnja serije odvija u maloj sredini, gotovo da daje nesalomivu snagu patrijarhatu koji u njoj vlada.

Možda je za ovo stanje najindikativniji razgovor koji Robin vodi sa jednim posetiocem lokalnog bara (2. epizoda, 35. minut). On izgovara nekoliko rečenica koje su od ključnog značaja za razumevanje sveta ove serije: “So, tell me, you a feminist? Are you a lesbian? You’d be better off being a lesbian. No one likes a feminist, except a lesbian.“ Dakle, imamo posla sa sredinom u kojoj je patrijarhat toliko ukorenjen, da žena koja je društveno osvešćena i koja ne želi da je muškarac ili bilo ko definiše, može da postoji samo u relaciji sa drugim ženama. Jer ako žena u Laketopu želi da deli svoj život sa muškarcem, to automatski znači da će ona prihvatiti njegove stavove i želje, na uštrb svojih. Ovo opet nije u potpunosti tačno, što se može videti na primeru same Robin, ali i na primeru žena iz zajednice Paradise, koje odbacuju ulogu žrtve, premda na malo problematičan način – begom od svakodnevice.

Pobunu protiv patrijarhata predstavlja i grupa dece koja se u poslednjih par epizoda sastaje kako bi pomogla nestaloj Tui (Jacqueline Joe). Njihov način organizacije i rešavanja problema direktno je suprotstavljen principu odraslih, pre svega muškaraca. Na ne tako suptilno simboličan način, gomila muškaraca se udružuje kako bi našla nestalu devojčicu Tui, ali ova potraga više liči na lov nego na išta drugo – naoružani traže nju i potencijalnog kidnapera. Ovaj “lov” organizovan je pod vođstvom Tuinog oca, Matta Mitchama (Peter Mullan), koji predstavlja svojevrsnog alfa mužjaka, kako svoje porodice koja jezivo podseća na čopor pasa, tako i celog grada Laketop.

Zato je zanimljivo posmatrati ovog alfa mužjaka u interakciji sa ženskom komunom Paradise. Njegov kontakt sa “alfa ženkom” GJ (Holly Hunter), vođom komune, nije toliko napet, čak je malo i komičan. Ali o Mitchamovom odnosu prema ovoj komuni najbolje govori jedan od njegovih odlazaka u Paradise, kada se verbalno, a zamalo i fizički, sukobio sa okupljenim ženama i označio ih kao unfuckable (4. epizoda, 16. minut), samo zato što je većina njih u menopauzi.

Matt Mitcham, i svi muškarci ove serije, nalazi se u aktivnoj ulozi, i on je u gorepomenutoj sceni svojim muškim pogledom (“male gaze”, termin teoretičarke Laure Mulvey) ženske subjekte ne samo okarakterisao kao seksualne objekte odnosno kao pasivne primaoce, ili pre – trpioce iskustva; već i kao nepoželjne ili nedovoljne seksualne objekte. Dakle, najvažnija, a možda i jedina svrha žene u patrijarhalnom uređenju je da bude seksualni objekat, a ove žene za Matta Mitchama nisu čak ni to!

Međutim, ovo njegovo etiketiranje je u najmanju ruku kontradiktorno, jer upravo je sa jednom od tih unfuckable žena Mitcham stupio u seksualni odnos. Takođe, ambivalencija je prisutna u još jednom aspektu Mitchamovog lika – u njegovom odnosu prema majci. Imamo jednog alfa mužjaka koji se u svakom smislu ponaša nasilno prema ženama, ali onda taj isti alfa mužjak sebe samokažnjava kaišem na grobu svoje mrtve majke. Ovo do kraja ostaje neobjašnjeno, ali ipak dodaje kakvu-takvu nijansu njegovom jednobojnom karakteru.

Na kraju treba pomenuti određenu “kulturu silovanja” ove serije. Već na samom početku susrećemo se sa žrtvom silovanja i ceo zaplet je zapravo izrastao iz toga. Kasnije nailazimo na još žrtava silovanja, čak sa žrtvom višestrukog silovanja. Silovanje u Laketopu praktično se ne kažnjava, odnosno silovatelji ne bivaju osuđeni. Pojedini silovatelji mogu iskusiti jednokratno fizičko poniženje – tako što će ih neko ćušnuti par puta, ali to nije ništa prema poniženju ili sramu koje žrtve silovanja nepravedno doživljavaju od trenutka silovanja, pa sve do kraja života.

Suočavanje sa ovim velikim problemom, kao i suočavanje sa patrijarhatom, seksizmom, rasizmom, homofobijom, ksenofobijom, pedofilijom, incestom, korupcijom i svim ostalim gorućim temama naše realnosti, ovu seriju izdvaja iz gomile đubreta koje se danas može naći na TV prijemnicima. Pored ovog preispitivanja ozbiljnih problema, treba pomenuti i neshvatljivo lep pejzaž Novog Zelanda, koji služi kao scenografija ove serije i koji maltene funkcioniše kao još jedan sporedan lik.

(Pre)surova (ne)realnost Laketopa nekada postaje preteška za gledanje, ali to možda i ne bi bila tolika mana serije, kada bi postojali likovi koji mogu da nas vode kroz tu težinu. Karakterizacija likova je najveća mana jer gomila ekscentričnih likova ne može zameniti višeslojan karakter. Matt Mitcham prikazan je kao glavni negativac, i iako postoji pokušaj da se prikaže i njegova druga strana, on do kraja ostaje jednoobrazno zao. Robin Griffin je najslojevitiji lik ove serije, možda i jedini slojeviti lik, ali problematičan je način na koji ona ostvaruje odnose sa drugim likovima, što takođe doprinosi karakterizaciji.

Naime, ona ili postavlja pitanja na koja niko ne odgovara, ili plače, ili ima seks sa nekadašnjim dečkom, koji je uzgred jedini muškarac u ovoj seriji koji nije kompletni idiot, a pojavljuje se samo sporadično. Njen lik, čini se, nije dovoljno izgrađen da bi nosio celu seriju. Iz istog razloga nemam neki poseban komentar na glumu. Holly Hunter je zanimljiva kao GJ, budući da predstavlja spoj sukobljenih principa maskulinog i femininog. Ali uprkos tome, nekad se čini da je taj lik nepotreban. Možda je ona tu samo radi povremenog komičnog efekta, premda je sama atmosfera serije dijametralno suprotna komičnom, a nekada se čak može porediti i sa atmosferom noćne more.

Valja se osvrnuti na još jednu ovogodišnju seriju, koja tematizuje ubistvo dečaka u malom gradu – Broadchurch. I ovde se problematizuju važne teme, ali serija nije ni izbliza kompleksna kao Top of the Lake. Atmosfera ove serije takođe nije ni izbliza tako tmurna kao atmosfera Top of the Lake. Može biti da je to zato što je sam pristup drugačiji, kako scenariju, tako i fotografiji. Mesto u kome je sniman Broadchurch izgleda vedrije od mesta u kome je sniman Top of the Lake. Pitanje je koliko je zaista tako, a koliko je jednostavno reč o drugačijem načinu snimanja (Broadchurch odlikuju jarkije boje).

Ali, ono što najviše razlikuje atmosferu ove dve serije je to što nas Broadchurch ne bombarduje tolikom količinom tragičnih priča i događaja na način na koji to Top of the Lake čini. Količina nesreća koje se dešavaju u Laketopu u jednom trenutku postaje nepodnošljiva. Kada se toliko tužnih sudbina izređa pred vama kao na pokretnoj traci, posle nekog vremena (ili nekoliko epizoda) postaje teško da saosećate sa glavnim likom, a naročito sa sporednim likovima. Tu se gubi kontakt sa publikom. Što ne znači da seriju ne treba gledati. Top of the Lake i te kako treba gledati, kao svojevrstan katalog problema našeg društva.

Bojim se da pored izvrsne kritike patrijarhata, ova serija nema ništa više da ponudi, što je nekima možda i dovoljno. Većina je, pak, verovatno neće gledati ponovo, dok će npr. Twin Peaks, pomenut na početku teksta, čitave generacije gledati iznova i iznova, jer čak i muzika te serije uspeva da stvori zaseban novi svet, a ostale aspekte izlišno je i nabrajati. Top of the Lake se nadograđuje na već postojeću stvarnost, a autorska intervencija, iako prisutna, ipak ostaje u zapećku te opresivne stvarnosti.